Актуелности
-
17. јануар 2012.
Први амбасадор у Шпанији
Из пера познатог новинара Владимира Станковића сазнали смо неке нове појединости о угледу Миљана Миљанића у Шпанији
Фудбалска Србија више него достојно опростила се од великана српског фудбала какав је несумњиво био Миљан Миљанић, али исто то-као да је отишао неко њихов-учинила је и фудбалска Шпанија. Заправо, Миљан и јесте био њихов колико и наш, као што је био човек целог фудбалског света. Од професора Михаила Андрејевића наш фудбал није имао сличну фигуру у међународним размерама.
Док сам протеклих дана читао странице и странице у шпанским новинама о великом фудбалском магу, о фудбалском револуционару који је битно утицао на каснији тренерски развој селектора Шпаније Дел Боскеа, и Камаћа, осећао сам понос што сам познавао таквог човека, што смо се дружили и сарађивали преко 40 година.
Миљан ме је вероватно „купио" још оног давног дана 1969. када сам као 20-тогодишњак, новинарски почетник, тихо закуцао на врата његове канцеларије на стадион у Црвене звезде. Требало је да за загребачки „Вјесник" урадим најаву меча Звезда-Динамо. Када сам чуо снажно „Да", стидљиво сам промолио главу. Одмах ме је охрабрио, питао ко сам, шта сам, шта ми треба...Такав је био Миљан, пажљив према свима, спреман да сваком помогне, пружи шансу. Није чудо што је Раул Кано, један од његових најближих сарадника у Реал Мадриду, у понедељак у „Ел паису" написао да „никада у 40 година каријере није видео човека који је био тако коректан према играчима, запосленима у клубу и новинарима".
Југославија је 1974. била помало у шоку када је објављено да Миљан Миљанић одлази у Реал Мадрид. Са једне стране био је понос што наш човек стаје на чело најславнијег клуба на свету, са друге идеолошке предрасуде о фашистичком карактеру режима генерала Франсиска Франка. Није претеривање рећи да је Миљан Миљанић био први амбасадор Југославије у Шпанији, много пре него што су дипломатски односи уопште успостављени. Миљан је дошао после сезоне у којој је Кројфова Барселона фудбалски понизила Реал победивши са 5-0 на „Бернабеу". После 13 година са клупе је отишао легендарни играч и касније тренер Мигел Муњоз а Миљану је дат задатак да Реалу врати примат. У првој сезони узео је дуплу круну, првенство и куп, Реал је постао првак 5 кола пре краја а бодовна разлика била је на крају 12 поена.
Када сам 1976. летовао у Барселони планирао сам да гледам турнир који носи име Хуана Гампера, оснивача Барселоне. Пошто сам се у времену спријатељио са Миљаном, јавио сам му се на кућу у Мадриду-која је била нека врста „југословенског конзулата".Реако ми је да ће највероватније и он доћи, али да му се јавим сутра. Док сам шетао чувеним Рамбласом никако да наиђем на говорницу. На крају уђох у један хотел али ми је рецепционар нељубазно рекао да њихов телефон није за јавну употребу. Када сам рекао да сам само кратко хтео да позовем Миљана Миљанића, све је било решено у трену:
-Ах, сењор Миљаник...Наравно, наравно, само изволите...
Миљан на крају није дошао, али и тај детаљ сведочи о угледу који је уживао у Шпанији."Ел паис" га је назвао „фудбалским револуционаром" јер је донео нови стил рада. Имао је читав тим сарадника-специјалиста, увео жестоке тренинге, рад са тешким лоптама „мединкама", трчање на 100,200,500 па и 5.000 метара...
-Код Муњоза смо више трчали на утакмицама него на тренизима.Код Миљнића смо се срели са стварима и вежбама које уопште нисмо познавали.Понекад смо тренирали три пута дневно. Људи, али други стручњаци, долазили су да гледају наше тренинге . Миљанић је био прави револуционар. Тражио је да понављамо ситуације до изнемоглости, али је готово све радио са лоптом-сећао се ових дана Висенте дел Боске, актуелни селектор Шпаније, Миљанов играч у Реалу.
Друга Реалова легенда, Пири, каже да је Миљан свима пронашао право место.Њега је из везног реда вратио на место либера."Ако смо нападали прикључивао сам се да бисмо створили вишак, ако смо се бранили био сам испред Гоје или Бенита...Био је велики тактичар", рекао је Пири.
Карлос Сантиљана, цвентарфор Реала, присећа се специфичних тренинга и „укрштања" са Робертом Мартинезом:
-Један је ишао на прву стативу, други на другу.Заједно смо дали више од 40 голова..Миљанић је био велики тактичар. Он и Вујадин Бошков највише су утицали на тренерске карије Дел Боскеа и Камаћа, као и покојног Хуанита-рекао је Сантиљана.
Са Миљанићем сам тесно сарђивао у припремамам за Светски шампионат 1990. у Италији и на самом првенству. Он је био савезни капитен, Ивица Осим селектор, ја порт-парол. Када сам отишао у Шпанију 1991, његову Шпанију, остали смо у контакту, чули се и виђали често. Једном приликом, када је боравио у Барселони, одвео сам га у редакцију „Мундо Депортива", листа у коме сам радио. Примио га је, као веома уваженог госта, Санти Ноља, још увек директор листа, и баш је та слика објаљена у овом листу уз информацију о Миљановој смрти на пола стране што је за овдашње прилике јако велики простор за некога ко није имао везе са „Барсом".Био сам почаствован Миљановим присуством на ручку у мом стану. Увек је нешто имао да пита, најчешће о нашим играчима и тренерима. Био сам сведок да су га људи препознавали и заустављали и на улицама Барселоне а када смо једне ноћи мало дуже остали у једном ресторану власник ми је дискретно рекао да нема „фајронта" и да ће ресторан бити отворен док господин Миљанић седи...
Мадридски спортски дневници „Марка" и „Ас" објавили су по две стране сећања на Миљана а „Марка" је имала и ауторски текст Боре Милутиновића са крајем на српском: „До виђења, драги Миљане.Велико хвала." Исти лист је објавио и последњи интервју са Миљаном, направљен пре 5 година, са сликом на којој Миљан , већ уморног лица, држи дрес свог Реала. Наслови попут „Заувек, професоре" („Марка") или „Миљанић, тренер који модернизовао Реал" („Ас"), уз мноштво слика, сведоче о неизбрисиовом трагу који је Миљан оставио у Шпанији.
Миљанић је прокрчио пут многим нашим тренерима, касније и фудбалерима. Био је велики пријатељ са Анхелом Марија Виљаром, дугогодишњим председником Фудбалске федерације Шпаније, и великим бројем функционера, новинара, људи из јавног живота Шпаније.Био је цењен у ФИФА и УЕФА, у целој Јужној Америци где је одржао небројено много предавања.
Миљан је био џентлмен који никада ружну реч није рекао о противнику или судији што је некима послужило да га назову „демагогом", али Миљан је пре свега био педагог, фудбалски визионар који је задужио фудбалску Србију и бившу Југославију која се у уторак окупила на његовој сахрани.
Био је то последњи, и опет велики, Миљанов допринос фудбалу са наших простора.
Била је част познавати га, задовољство сарађивати а привилегија дружити се са њим. Хвала, Чича.
