Интервју
-
13. децембар 2009.
Пут којим се ретко иде (ВИДЕО)
Милан Лане Јовановић прича о каријери, данима у Бајиној Башти, Новом Саду, Доњецку, Москви, Лијежу и, наравно, "орловима"
Почетком 90-тих година прошлог века, у ужичком крају, прочуло се да у Бајиној Башти фудбал игра „чудо од детета". И зову га „Лане". А име му је - Милан Јовановић. „Идемо по то дете, нека дође, да га видимо...", одлучише људи из ужичке Слободе, каже једна од легенди овог краја. Али, на датој им адреси, нема старијих особа. Само клинац, у дресу, са лоптом у руци их дочекује...
- Сине, јеси ли ти Лане?
- Јесам, рече им малиша.
- Да ли су ти мама или тата код куће?
- Нису.
- Сине, хоћеш ти да идеш да играш фудбал у Слободи?
- Нећу!
Лане је дао и објашњење.
- Питајте мог менаџера, Николу Мијатовића Руса!
Слобода, иако је гигант у региону, није успела да узме момка кога данас, 15 година касније, исто тако покушавају да приволе највећи европски клубови.
- Ух, ух, видим да сте добро тумарали по мојој биографији - насмејао се Лане на уводно питање у разговору за званични сајт Фудбалског савеза Србије.
Да ли је све то истина?
- Јесте, наравно. Замислите, ја сам и у тим годинама знао шта је менаџер и да се без њих у фудбалу ништа не може урадити. Тачно је, све је било како сте чули од неког „инсајдера". Био сам да ли трећи, четврти, можда пети разред, заиста се не сећам. Слобода је највећи клуб у региону. Традиција носи императив да сви који добро играју фудбал прво иду тамо па потом у Београд и даље у свет. Ја сам имао срећу, међутим, да радим са сјајним тренером и још бољим човеком Николом Мијатовићем Русом, у Бајиној Башти, у Космосу. Никола је играо баш у Слободи, у старој Југославији... У њему сам видео идола. Нисам очекивао њихов долазак, ипак, хладнокрвно сам им одговорио да ако Рус каже да идем, одмах крећем са њима и идем где год ми кажу.
Слобода је, ипак, остала кратких рукава. Космос је, открива Лане, у више наврата правио питање око Ланетовог одласка па је коначно тек позив Војводине уродио.
- Пошао сам у Нови Сад на пробу и нисам се покајао. Ето, и данас са породицом живим у Новом Саду.
Могао је Лане, многи сматрају, много више у Војводини да уради.
- Постоје два разлога што нисам урадио више. Први су повреде. Баш сам се намучио, нисам имао среће. А други разлог је чињеница да Војводина из мог времена и ова данас не могу да се пореде. Нисам имао среће да играм у организованој Војводини. Клуб је сада гигант. Ипак, ја сам из српског фудбала отишао као најбоље оцењени играч лиге, по новинским извештајима. Имао сам 21 годину. Требало је да се развијам, да логично наставим пут у Звезду или Партизан. Ипак, у интересу Војводине било је да прода младог играча за што већи новац и ја сам отишао у Украјину, у Шахтјор.
Био је то неки почетак „наранџасте", али фудбалске револуције у Украјини. Пребогати власник, Ринат Ахметов стварао је клуб који је ове године освојио Куп УЕФА.
- Могао сам и ту да имам срећније околности. У Шахтјору сам доживео много лепих ствари. Играо сам, практично, чим сам дошао у клуб. Истина, било је то тек неколико утакмица, али наговештавало је успехе. Остварио сам и добру конекцију са навијачима. Али, повредио сам колено и морао на неколико месеци паузе. У време кад је тренер био Бернд Шустер изборио сам се за статус првотимца. Био сам најбољи стрелац екипе на припремама. Поново је могло да се наслути да долази мојих „пет минута" у Шахтјору. И, четири дана пред почетак шампионата, сломио сам прст. Следио је нови опоравак, касније и промена тренера и био сам више ван терена него у игри.
Следећа станица била је Москва, Локомотива.
- Моја грешка каријере!
Има Лане и чврсту одбрану тезе да би најбоље било да је избегао пут у Русију.
- Научио сам тада да је много важно и то како долазиш у неки клуб. Мораш да гледаш и онај спортски моменат, а не само финансијску страну будуће сарадње. На мом трансферу инсистирао је тадашњи спортски директор клуба. Који, у међувремену, губи добре релације са остатком клуба, челницима, тренером и ситуација се јако компликује. Успешно у Локомотиви било је само то што сам после осам месеци суђења са клубом успео да извучем шта ми припада.
После грешке, следи потез каријере, долазак у Белгију, у Стандард.
- Роман може о томе да се направи. Али, да вам скратим причу... Имао сам проблем са коленом. Дошао сам некако до броја телефона др Небојше Поповића, бившег прослављеног рукометаша, репрезентативца, олимпијца, учесника светског првенства... Небојша је после спортске каријере уписао медицину и данас је један од најбољих хирурга у Европи. Неколико дана дружили смо се због мог колена и он ме, убрзо, позвао и понудио да дођем у Стандард на пробу. Сећам се његових речи: „То је највише што ја могу да ти помогнем јер си анониман у овом делу Европе". Оберучке сам прихватио понуду и дошао у Лијеж. Није било лако. Пробни рад трајао је скоро 20 дана. Одиграо сам четири-пет утакмица. Сатисфакција је, после тих мука, била већа кад ми је саопштено да сам положио и да ћу потписати уговор са Стандардом.
Требало би независна комисија да утврђује чињенице и пресуди да ли је овај уговор био Ланетов или Стандардов историјски потез.
- Без лажне скромности, мислим да сам највише допринео да Стандард буде то што јесте. После 25 година чекања, клуб је освојио шампионску титулу. Био сам играч године па на крају следеће сезоне други на листи најбољих. Незаборавни тренуци. Из овог клуба пошао сам и на деби за репрезентацију. Најзахвалнији сам Стандарду. Вратили су ме у живот, пружили шансу и где год да одем, Стандард ће бити моја друга кућа - тврди Лане.
Лане се само смешка на помен имена Милан, Реал Мадрид, Бајерн, Ливерпул. Да, то су све освајачи Лиге шампиона, али и клубови који су јавно признавали протеклих месеци да би да ангажују момка из Бајине Баште.
- Сва искушења која сам прошао у животу, фудбалској каријери, научила су ме да сваки догађај гледам без еуфорије. Фудбал је понаваљање! То је азбука спорта. Позитивне критике неће ме успавати. Ишао сам путем којим се баш ретко иде, стигао до звезда, можда је заиста време да неке лепе ствари осетим и са мање труда и мука, одговор на то даће време.
Дуго, баш дуго се странице српских, али и бројних европских медија, пуне причама о одласку Милана Јовановића.
- Има томе, верујте, већ две године. И сви се баве тиме више од мене, а тема је мој одлазак из клуба. Недавно су и колеге, саиграчи из Стандарда причали јавно на ту тему. Догодило се чак да један играч каже како форму темпирам само за велике утакмице јер се спремам за одлазак из клуба. То, наравно, није тачно. Тачно је, међутим, да сматрам да велики играчи треба да играју велике утакмице. Због тога, Бриж, Андерлехт, Генк, то је за мене императив у Белгији. И небројено пута сам поновио добру партију у тим мечевима.
Тек за крај, као украс разговора, прича о репрезентацији. Да Лане дође међу „орлове" заслужан је бивши селектор, Шпанац Хавијер Клементе.
- Клементе је два пута долазио у Белгију да види да ли је у мојој игри све баш тако како се прича и пише. Мислим да је задовољан отишао већ после прве, а да је утисак само потврдио на другој утакмици. Већ на дебију, у Финској, победили смо, дао сам гол... Тако је почела једна лепа прича, а убеђен сам биће још много лепша.
Милан Јовановић за две и по године репрезентативног стажа успео је да осети тугу због неуспеха у претходним квалификацијама, за ЕУРО 2008. у Аустрији и Швајцарској, а сада и огромну радост, национални транс због пласмана на Мондијал у Јужну Африку.
- После кише - сунце! Направили смо велику ствар. Сетите се где смо били пре ових квалификација, а завршили смо у групи испред Француске и Румуније, селекција које су играле Европско првенство 2008. године. Све то је одговор на старо спортско питање, да су добра организација и повољна атмосфера, основ за добар резултат. Ту је и ауторитет који смо добили у селектору Антићу, који имамо већ дуже у капитену, логично је да нам се догоде позитивне ствари. А, биће их у следећој години, убеђен сам...
Лане Јовановић је несуђено појачање Црвене звезде.
- У животу афримишем само лепе ствари, посебно кад оне имају везе са Србијом и српским фудбалом. Толико! Није битно шта је било. Чињеница је само да сам у сваком прелазном року био у причи за долазак у Звезду, али није било срећног епилога.
Милан Јовановић је један од љубимаца навијача у Србији, али и саиграча у националном тиму.
- По природи сам весео, волим да певам по цео дан и ноћ. Истина, саиграчи из Стандарда се мали и буне, кад имам „концерт" у јутарњим сатима, пре тренинга. То им смета. Или ваљда ја не интерпретирам жељену песму на прави начин. Што се репрезентације тиче, није тешко певати и бити омиљен кад се побеђује и кад има успеха.
Импонује начин на који Лане Јовановић носи популарност која прати асове, врхунске професионалце.
- То изгледа тако, вероватн, због тога што те популарности нисам ни свестан. Размишљаћу о њој кад је будем изгубио, кад дођу млађи и бољи. До тада, доживљавам то на обичан начин - објашњава 28-годишњи нападач.
